Upravljanje otpadom predstavlja složen sistem aktivnosti koji zahteva jasno definisane obaveze svih učesnika, a naročito generatora otpada kao početne karike u lancu upravljanja otpadom. U pravnom sistemu Republike Srbije, obaveze generatora otpada uređene su odredbama Zakona o upravljanju otpadom i odgovarajućim podzakonskim aktima. Sa pravnog aspekta, ključne obaveze generatora otpada definisane su članom 35. navedenog zakona, kojim se uspostavlja sveobuhvatan sistem odgovornosti u pogledu planiranja, evidentiranja, razvrstavanja, skladištenja i predaje otpada ovlašćenom operateru. Ukoliko na teritoriji Republike Srbije ne postoje odgovarajući kapaciteti za zbrinjavanje otpada, isti se upućuje na izvoz u skladu sa važećim propisima.

Jedna od najvažnijih obaveza generatora otpada jeste pribavljanje izveštaja o ispitivanju otpada i njegovo ažuriranje u slučaju promene tehnologije, promene sirovinske osnove ili drugih faktora koji utiču na karakter otpada. Ova obaveza direktno povezuje pravni okvir sa tehnološkim procesima u proizvodnji.

Ispitivanje otpada vrše stručne organizacije i druga pravna lica koja su ovlašćena za uzorkovanje i karakterizaciju prema obimu ispitivanja za koja su akreditovana, shodno članu 32. Zakona o upravljanju otpadom.

Izveštaj o ispitivanju otpada predstavlja stručni dokument zasnovan na laboratorijskim analizama, kojim se utvrđuju fizičko-hemijska svojstva otpada, njegov sastav, kao i potencijalne opasne karakteristike, a propisan je na posebnom obrascu koji je sastavni deo Pravilnika o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada. Na osnovu ovog pravilnika vrši se klasifikacija otpada i određivanje njegovog indeksnog broja. Upravo zbog toga, ovaj dokument ima ključnu ulogu u pravilnom upravljanju otpadom, jer obezbeđuje da postupanje sa otpadom bude u skladu sa njegovim stvarnim svojstvima.

U praksi često dolazi do nejasnoća prilikom definisanja indeksnog broja otpada, naročito u situacijama kada otpad može imati više potencijalnih klasifikacija ili kada se tehnološki procesi menjaju. Nepravilno određivanje indeksnog broja može dovesti do pogrešnog tretmana otpada, što ima i pravne i ekološke posledice.

Indeksni broj otpada predstavlja osnovni identifikacioni element u sistemu upravljanja otpadom, kojim se precizno definišu poreklo, sastav i svojstva otpada, kao i njegov potencijalni uticaj na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Ovaj broj ima standardizovanu strukturu i dodeljuje se na osnovu jasno utvrđenih kriterijuma koji se odnose na proces nastanka otpada, vrstu delatnosti iz koje potiče, kao i njegove hemijske i fizičke karakteristike. Na taj način se obezbeđuje jedinstvena identifikacija otpada u svim fazama njegovog životnog ciklusa, od nastanka do konačnog zbrinjavanja.

Klasifikacija otpada vrši se u skladu sa katalogom otpada, koji je sastavni deo Pravilnika o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada. Ovaj sistem klasifikacije zasniva se na hijerarhijski organizovanim grupama i podgrupama otpada, čime se omogućava precizno razvrstavanje u zavisnosti od porekla i karakteristika otpada. Istovremeno, nacionalni katalog je usklađen sa Evropskim katalogom otpada, čime se obezbeđuje kompatibilnost sa standardima Evropske Unije i omogućava jedinstven pristup upravljanju otpadom na međunarodnom nivou. Ovakva harmonizacija je od posebnog značaja u kontekstu prekograničnog kretanja otpada, izveštavanja i primene savremenih standarda zaštite životne sredine.

Poreklo otpada određuje se na osnovu procesa u kome nastaje, pri čemu je neophodno svrstati otpad u jednu od 20 osnovnih grupa definisanih katalogom otpada. Ove grupe obuhvataju različite industrijske tokove otpada, kao što su otpad iz poljoprivrede, hemijske industrije, obrade metala, građevinarstva, zdravstvenih ustanova, ali i tokove nastale iz komunalnih delatnosti. Pravilno svrstavanje otpada u odgovarajuću grupu predstavlja prvi korak u određivanju njegovog indeksnog broja. U skladu sa odredbama Zakona o upravljanju otpadom, generator otpada je dužan da izvrši pravilnu klasifikaciju otpada koji nastaje u njegovom tehnološkom procesu i da vodi tačnu evidenciju o vrstama i količinama otpada.

U poslednje vreme posebno je aktuelna tema promene indeksnog broja otpada, najčešće usled otežanog zbrinjavanja određenih vrsta otpada, nedostatka odgovarajućih operatera ili ograničenih kapaciteta za tretman u Republici Srbiji. Međutim, ovakvi razlozi ne predstavljaju zakonski osnov za promenu klasifikacije otpada.

Promena indeksnog broja otpada kod generatora nije dozvoljena kao samostalna administrativna radnja, već mora biti zasnovana na stvarnim i dokazivim promenama u tehnološkom procesu. To podrazumeva promene u sirovinama, proizvodnim postupcima, upotrebljenim hemikalijama ili drugim parametrima koji utiču na karakter otpada. U skladu sa odredbama Pravilnika o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada, svaka promena klasifikacije mora biti potkrepljena odgovarajućom analizom, uključujući i laboratorijska ispitivanja kada je to potrebno.

Značaj pravilnog određivanja indeksnog broja otpada ogleda se u obezbeđivanju adekvatnog upravljanja otpadom kroz sve faze njegovog životnog ciklusa. Na osnovu klasifikacije definišu se uslovi skladištenja, transporta, tretmana i odlaganja otpada. Poseban značaj ima razgraničenje između opasnog i neopasnog otpada, jer pogrešna klasifikacija može dovesti do ozbiljnih posledica po životnu sredinu i zdravlje ljudi, uključujući kontaminaciju zemljišta, voda i vazduha.

Pored toga, indeksni broj otpada ima ključnu ulogu u sistemu evidencije i izveštavanja. Generator otpada je dužan da vodi dnevnu i godišnju evidenciju o otpadu, koja predstavlja osnov za izveštavanje nadležnim organima. Netačno ili neopravdano menjanje indeksnog broja dovodi do narušavanja pouzdanosti podataka i može imati negativne posledice na planiranje upravljanja otpadom na lokalnom i nacionalnom nivou.

Sa aspekta inspekcijskog nadzora, proizvoljna promena indeksnog broja otpada može biti kvalifikovana kao nepravilnost ili prekršaj. Nadležni organi imaju pravo da zahtevaju dokaz o opravdanosti promene, uključujući dokumentaciju o izmenama tehnološkog procesa i rezultate ispitivanja otpada. Ovo je posebno značajno u slučaju kada opasan otpad bude kategorisan kao neopasan otpad.

U slučaju da generator otpada pribavi izveštaj o ispitivanju otpada za neopasan otpad a inspektor posumnja da je otpad opasan, u skladu sa članom 43. Zakona o upravljanju otpadom inspektor nalaže držaocu otpada da kod ovlašćene stručne organizacije, odnosno akreditovane laboratorije, izvrši ispitivanje otpada, osim u slučaju kada vlasnik odnosno držalac otpada nije poznat u kom slučaju nalaže ovu meru jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji se otpad nalazi.

Članom 103. Zakona o upravljanju otpadom propisano je da u vršenju poslova inspekcijskog nadzora inspektor ima pravo i dužnost da proverava i kontroliše naročito postupak klasifikacije, skladištenja, pakovanja, obeležavanja i transporta opasnog otpada, u skladu sa ovim i drugim zakonom.

U zaključku, pravilno postupanje sa otpadom kod generatora predstavlja spoj pravnih obaveza i tehnološke discipline. Promena indeksnog broja otpada dozvoljena je isključivo u slučajevima kada je rezultat stvarnih promena u tehnološkom procesu i kada je adekvatno dokumentovana. Ovakav pristup obezbeđuje doslednu primenu principa sledljivosti, transparentnosti i zaštite životne sredine, što predstavlja osnov za efikasan i održiv sistem upravljanja otpadom. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Mirjana Todorović, master politikolog

Savremeni gradovi u državama u razvoju nalaze se pred brojnim izazovima koji prate brzu urbanizaciju, demografski rast i promene u načinu života stanovništva. Jedan od najvećih izazova je upravljanje komunalnim otpadom. Sa rastom populacije raste i količina otpada koji se generiše, ali sistemi za njegovo prikupljanje, transport i tretman često ne prate taj trend. Posledice su vidljive u zagađenim ulicama, divljim deponijama, narušenom zdravlju stanovništva i degradaciji životne sredine.

U mnogim državama u razvoju donose se zakoni kojima se propisuje upravljanje otpadom, ali je primena propisa generalno slaba, iz više razloga. Često je reč o propisima koji su doneti pod uticajem međunarodnih standarda i preporuka, ali bez realne procene institucionalnih i finansijskih kapaciteta za njihovo sprovođenje. Nadležnosti su u praksi nejasno podeljene između lokalnih vlasti, javnih komunalnih preduzeća i privatnih kompanija, što dovodi do preklapanja ili, pak, „praznina“ u sistemu. Na primer, lokalne samouprave često nemaju dovoljno sredstava za kontrolu i sprovođenje zakona, dok privatni sektor deluje po tržišnoj logici i nije uvek motivisan da ulaže u ekološki prihvatljive prakse ako za to ne postoje jasni podsticaji ili sankcije.

Pored toga, nedostaju dugoročne strategije i planovi upravljanja otpadom koji bi omogućili sistematsko rešavanje problema, pa su mere uglavnom ad hoc, usmerene na trenutne potrebe. Često se planovi razvijaju uz pomoć međunarodnih organizacija, ali ostaju samo na papiru, jer ne postoje mehanizmi za njihovo dosledno sprovođenje i finansiranje. Postojeći propisi se neretko ignorišu zbog nedostatka inspekcijskog nadzora, malog broja obučenih kadrova i ograničenih kapaciteta lokalnih inspekcija i komunalnih službi. Tako nastaje jaz između onoga što je propisano i onoga što se zaista primenjuje u praksi, što značajno umanjuje efikasnost sistema upravljanja otpadom.

Upravljanje otpadom zahteva značajna ulaganja u vozila za sakupljanje i transport, kontejnere različitih zapremina, postrojenja za tretman i reciklažu, kao i u izgradnju i održavanje sanitarnih deponija koje ispunjavaju ekološke standarde. Pored osnovne infrastrukture, potrebna su i sredstva za informacione sisteme, laboratorije za kontrolu kvaliteta, edukaciju kadrova i kampanje podizanja svesti građana. Međutim, u državama u razvoju budžeti gradova su ograničeni i često opterećeni drugim prioritetima kao što su zdravstvo, obrazovanje ili saobraćajna infrastruktura.

Stope naplate usluga upravljanja otpadom od građana i privrede najčešće su niske, što ostavlja komunalna preduzeća bez stabilnog izvora prihoda za dalji razvoj sistema. Stanovništvo je naviklo na minimalne ili čak nikakve direktne troškove za odlaganje otpada, pa svako povećanje cena usluga nailazi na snažan otpor i dovodi do socijalnih tenzija. U pojedinim slučajevima to rezultira neplaćanjem računa ili stvaranjem „sivih zona“ u kojima otpad ostaje van zvaničnog sistema prikupljanja.

Zbog takve situacije, sistem upravljanja otpadom se u velikoj meri oslanja na donacije, međunarodne kredite i projekte razvojnih agencija. Iako ova sredstva često omogućavaju inicijalne investicije u infrastrukturu ili pilot-projekte, oni ne obezbeđuju dugoročnu finansijsku stabilnost. Kada se završi finansiranje od strane donatora, mnogi projekti ostaju nedovršeni ili ne održavaju postignute rezultate, jer lokalne vlasti nemaju dovoljno sopstvenih resursa za nastavak. Tako sistem ostaje nestabilan, zavisan od spoljnih izvora, i izložen riziku da se već postignuti napredak izgubi.

Nedostatak adekvatne infrastrukture predstavlja jedan od najvidljivijih i najtežih problema u upravljanju otpadom, a ujedno je i direktna posledica slabosti institucionalnog sistema i ograničenih finansijskih resursa. Čak i kada postoji zakonska obaveza ili plan za razvoj sistema upravljanja otpadom, lokalne vlasti često nemaju sredstva da obezbede dovoljan broj kontejnera, moderna vozila za sakupljanje ili izgradnju sanitarnih deponija. Zbog toga u brojnim gradovima otpad ne odnosi redovno, kontejneri su nedovoljni ili u lošem stanju, a vozni park za transport otpada je star, nefunkcionalan i neadekvatan za potrebe savremenih urbanih sredina.

Poseban problem predstavljaju deponije koje su u velikom broju slučajeva nesanitarne, bez sistema za odvođenje procednih voda i bez zaštite tla i podzemnih voda. Takve deponije vrlo brzo postaju žarišta zagađenja, šire neprijatne mirise i predstavljaju rizik od požara, čime direktno ugrožavaju zdravlje stanovništva. Pored toga, pošto nedostaju postrojenja za primarnu selekciju, reciklažu i kompostiranje, najveći deo otpada završava na ovim nesanitarnim deponijama, iako bi značajan procenat mogao biti ponovo iskorišćen kao sirovina ili energent.

Ovako začaran krug pokazuje međusobnu povezanost svih prethodno opisanih izazova: institucionalna slabost dovodi do toga da nema strateškog planiranja, finansijska ograničenja onemogućavaju nabavku savremene opreme i izgradnju postrojenja, a kao rezultat nastaje hronični infrastrukturni deficit. Upravo zato problem infrastrukture nije samo tehničko pitanje, već i odraz širih sistemskih slabosti u upravljanju otpadom u državama u razvoju.

Upravljanje otpadom u državama u razvoju uslovljeno je i nizom društvenih i ekonomskih faktora koji dodatno komplikuju već složen sistem. Niska svest građana o značaju pravilnog odlaganja otpada dovodi do stvaranja divljih deponija, koje postaju nepregledne i predstavljaju izvor zagađenja, neprijatnih mirisa i širenja bolesti. Obrazovanje i edukacija u ovoj oblasti često su nedovoljni ili neadekvatni, pa mnogi građani ne prepoznaju vezu između svojih svakodnevnih navika i posledica po zdravlje i životnu sredinu.

U mnogim gradovima deluje veliki broj neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina, koji, iako van institucionalnog sistema, daju značajan doprinos reciklaži i ponovnoj upotrebi materijala. Oni često sakupljaju otpad sa divljih deponija ili direktno od domaćinstava, čime smanjuju količinu otpada koja završava na nesanitarnim deponijama. Međutim, njihov rad nije regulisan, pa se neretko suočavaju sa nesigurnim uslovima rada, nedostatkom zaštitne opreme, izloženošću toksičnim materijama i zdravstvenim rizicima. Pored toga, da bi se ovakvi radnici integrisali u formalni sistem, potrebna je sistemska podrška, obuka i obezbeđenje radnih prava, što predstavlja dodatni izazov za lokalne vlasti.

Brza migracija iz ruralnih područja u gradove dovodi do naglog širenja naselja, često bez urbanističkog plana, što dodatno opterećuje već slab sistem upravljanja otpadom. U prigradskim i neformalnim naseljima infrastruktura za sakupljanje otpada je minimalna ili uopšte ne postoji, pa građani često odlažu otpad na javnim površinama ili praznim parcelama. Takav način odlaganja ne samo da ugrožava zdravlje stanovništva kroz moguću kontaminaciju vode i hrane, već i negativno utiče na kvalitet životne sredine, vizuelni ambijent grada i opšti osećaj sigurnosti u zajednici.

Ovi društveni i ekonomski faktori tesno su povezani sa institucionalnim, finansijskim i infrastrukturnim izazovima prethodno opisanim. Nedovoljan nadzor, ograničena finansijska sredstva i infrastrukturni deficit stvaraju „početnu tačku“ iz koje proizilazi niz posledičnih problema, uključujući divlje deponije, neformalnu ekonomiju u upravljanju otpadom i ugrožavanje zdravlja i životne sredine.

Treba da postanemo svesni da samo integrisan pristup koji uključuje obrazovanje građana, unapređenje infrastrukture i formalno uključivanje svih aktera može dovesti do efikasnog i održivog sistema upravljanja otpadom u ovim urbanim sredinama.

Moguća rešenja

Da bi se izazovi u upravljanju komunalnim otpadom prevazišli, potrebno je primeniti integrisan i sveobuhvatan pristup koji uključuje jačanje pravnog i institucionalnog okvira, finansijsku stabilnost, razvoj infrastrukture, edukaciju građana, integraciju neformalnih aktera i primenu koncepta cirkularne ekonomije. Zakoni i propisi moraju biti ne samo doneti, već i dosledno primenjivani, uz jasno definisane nadležnosti između lokalnih vlasti, javnih komunalnih preduzeća i privatnih operatera. Efikasan inspekcijski nadzor i kontinuirana kontrola omogućavaju da pravila koja se odnose na selekciju, sakupljanje, transport i tretman otpada budu stvarno sprovođena, a ne samo formalno postojeća na papiru.

Finansijska održivost sistema je ključna za njegovu dugoročnu efikasnost. Modeli poput „plaćanja po količini otpada“ stimulišu racionalno korišćenje usluga i primarnu selekciju otpada od strane građana, dok javno-privatna partnerstva mogu obezbediti dodatna sredstva, tehničku ekspertizu i efikasniju organizaciju. Samo stabilan izvor prihoda omogućava redovno održavanje voznog parka, kontejnera, postrojenja za reciklažu i sanitarnih deponija, kao i ulaganje u novu infrastrukturu koja prati rast populacije i urbanizaciju.

Paralelno sa tim, veoma je važna edukacija građana i podizanje svesti o značaju pravilnog odlaganja otpada i reciklaži. Obrazovne kampanje, školski programi i medijska promocija mogu značajno podići kulturu upravljanja otpadom, podstaći građane na primarnu selekciju i uključivanje u lokalne inicijative za čistiju i zdraviju okolinu.

Posebnu pažnju treba posvetiti i neformalnim sakupljačima sekundarnih sirovina, koji već čine značajan deo reciklažnog procesa. Njihovo formalno uključivanje u sistem omogućava bolju koordinaciju i povećava efikasnost reciklaže, a istovremeno obezbeđuje bezbednije radne uslove, zdravstvenu zaštitu i pravno priznate ugovore. Ovaj pristup takođe može doprineti smanjenju socijalne isključenosti i ekonomske nejednakosti u urbanim zajednicama.

Konačno, koncept cirkularne ekonomije treba da bude temelj dugoročne strategije upravljanja otpadom. Potrebno je promeniti način razmišljanja o otpadu, posmatrajući ga kao resurs koji se može ponovo koristiti ili pretvoriti u energiju, a ne kao teret koji se odlaže na deponije. Ovakva promena u pristupu doprinosi smanjenju količine otpada, razvoju novih poslovnih modela i unapređenju održivosti urbanih sredina, istovremeno stvarajući ekonomske mogućnosti i podsticaje za inovacije u upravljanju resursima.

Kombinovanje ovih mera – jasnog zakonskog okvira, stabilnih finansija, moderne infrastrukture, edukacije građana, inkluzije neformalnih sakupljača i primene principa cirkularne ekonomije – omogućava da sistem upravljanja otpadom bude efikasan, održiv i spreman da odgovori na izazove brzo rastućih gradova u državama u razvoju.

Primeri dobre prakse postoje u mnogim svetskim gradovima i pokazuju da efikasan sistem upravljanja otpadom nije samo pitanje ekološke odgovornosti, već i preduslov za unapređenje zdravlja stanovništva, kvaliteta života i ekonomskog razvoja. Ovi primeri pokazuju da kada se odgovorna politika, integrisani institucionalni okvir i aktivna uloga građana kombinuju, mogu se postići značajni rezultati, čak i u okruženjima sa ograničenim resursima.

Primeri dobre prakse nisu ograničeni samo na gradove u drugim državama. Grad Beograd pokazuje da je moguće postići značajan napredak u upravljanju otpadom kroz sistemski pristup. Pokrenuti su projekti proizvodnje energije iz otpada, čime se smanjuje količina deponovanog otpada i istovremeno stvara održiv izvor energije. Pored toga, tokom poslednjih godina dosta sredstava uloženo je u izgradnju infrastrukture za sakupljanje i tretman otpada, uključujući postrojenja za preradu sekundarnih sirovina. Veliki značaj ima i postavljanje kontejnera za odvojeno sakupljanje otpada u različitim delovima grada, što omogućava građanima da aktivno učestvuju u selekciji i reciklaži. Ovi koraci pokazuju da se, uz integrisan pristup i ulogu građana, mogu postići vidljivi i merljivi rezultati, čak i u okruženju sa kompleksnim izazovima kao što je veliki urbani centar u državi u razvoju.

Zaključno, upravljanje komunalnim otpadom u državama u razvoju mora se posmatrati kao strateški prioritet, jer njegovo uspešno rešavanje omogućava ne samo zaštitu životne sredine, već i održivi urbani razvoj, ekonomsku stabilnost i poboljšanje javnog zdravlja. Integrisan i holistički pristup, koji obuhvata zakonodavstvo, infrastrukturu, finansije, obrazovanje i uključivanje svih aktera, predstavlja ključni preduslov za postizanje ovih ciljeva.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Mirjana Todorović, master politikolog

Ako neko u šumi ostavi punu kesu smeća - da li će odgovarati? Ako nečija firma ispusti otpadnu vodu u reku - hoće li neko reagovati? Ako vlasnik zemljišta zapali strnjiku i dim prekrije pola sela - da li će biti kažnjen? Mnogi misle da za zagađenje i uništavanje prirode niko ne odgovara. Ali istina je drugačija: postoje zakoni koji predviđaju kazne, i to često ne male. Problem je što se nedovoljno informišemo o njihovim odredbama. Zato smo tu.

Šta su uopšte ekološki prekršaji?

Ekološki prekršaji su protivpravna ponašanja koja narušavaju ili ugrožavaju životnu sredinu - i koja su, za razliku od krivičnih dela, kažnjiva novčanim kaznama, a ponekad i dodatnim merama (npr. oduzimanjem opreme, obustavom delatnosti, obavezom da se sanira šteta). Najčešći ekološki prekršaji su: bacanje otpada na nedozvoljena mesta, paljenje biljnog otpada (npr. strnjike, trave), seča drveća bez dozvole, izlivanje otpadnih voda, prekoračenje dozvoljenog nivoa buke, uništavanje staništa zaštićenih biljnih ili životinjskih vrsta. Za ove radnje predviđene su kazne i za fizička i za pravna lica, a njihova visina zavisi od vrste prekršaja, okolnosti i posledica. Ekološki prekršaji predviđeni su brojnim zakonima, između ostalog i Zakonom o zaštiti životne sredine; Zakonom o zaštiti prirode; Zakonom o šumama, Zakonom o vodama, itd…

Ko kontroliše i kažnjava?

Kontrolu postupanja po propisima koji uređuju oblast ekologije, najčešće sprovodi ekološka inspekcija, ali i druge inspekcije mogu reagovati- komunalna, sanitarna, građevinska, poljoprivredna, šumarska. Nadležnost inspekcije za zaštite životne sredine postoji u oblastima: upravljanja otpadom, zaštite vazduha, prirode, voda, ribljeg fonda, zaštita od buke, nejonizujućih i jonizujućih zračenja, hemikalija i biocidnih proizvoda.  Kada inspektor utvrdi da postoji prekršaj, može da:

• izda prekršajni nalog (što je najčešći slučaj),
• pokrene prekršajni postupak pred prekršajnim sudom,
• naloži otklanjanje nepravilnosti.

Takođe, povodom izvršenih prekršaja, u postupku pred prekršajnim sudom, može biti izrečena novčana kazna, upozorenje, ali i zabrana obavljanja delatnosti, ako je u pitanju privredno lice.

Kolike su kazne?

Za fizička lica, kazne se obično kreću od 10.000 do 150.000 dinara. Za pravna lica, kazne mogu dostići i milionske iznose. Na primer, za zagađenje vode ili nepropisno skladištenje opasnog otpada, zakon predviđa kaznu i do 2 miliona dinara za firmu, uz dodatne mere. Iako kazne nisu male - najveći je problem je što se retko izriču.

Zašto se ekološki prekršaji „ne vide”?

Postoji više razloga zašto se ekološki prekršaji „ne vide”: građani ih često ne prijavljuju, jer misle da se „ništa neće desiti”;  inspekcija je kadrovski slaba i nema dovoljno inspektora na terenu; postupci traju dugo, a zagađenje se nastavlja; najčešće nema ni povratnih informacija, tako građani ne znaju da li je i šta uopšte preduzeto. Zbog toga mnogi prekršaji ostaju nekažnjeni, što šalje negativnu poruku da je uništavanje prirode „društveno prihvatljivo”.

Nedovoljno je poznato da u Srbiji postoji Nacionalni registar izvora zagađivanja životne sredine, koji vodi Agencija za zaštitu životne sredine. Ova Agencija uspostavlja i vodi Nacionalni metaregistar za informacije o životnoj sredini. Nacionalni metaregistar je elektronska baza podataka i portal ka postojećim bazama i dokumentima sa informacijama iz oblasti životne sredine različitih organa i organizacija. Organi javne vlasti dužni su da, u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine, najmanje jednom godišnje ili po potrebi, na zahtev ministarstva nadležnog za poslove životne sredine, ažuriraju podatke u Nacionalnom metaregistru.

Šta mi možemo da uradimo, ako primetimo ekološki prekršaj:

• možemo da prijavimo ekološkoj ili komunalnoj inspekciji (može i anonimno);
• možemo da tražimo da se dostavi informacija o tome šta je preduzeto;
• ako nema reakcije - možemo se obrati se Zaštitniku građana ili lokalnim medijima;
• možemo se udružiti sa drugima, jer kada više ljudi prijavljuje isti problem, veće su šanse da se nešto preduzme.

Iako se možda čini da je naša prijava kap u moru, ona je pokretač promene. Bez pritiska građana, mnogi prekršaji bi ostali potpuno nevidljivi. Svakodnevno smo svedoci opisane situacije. Veliki i značajan uticaj na podizanje svesti građana o ekološkim prekršajima, imaju i nevladine organizacije koje, pored svog savetodavnog delovanja pružaju i besplatnu pravnu pomoć zainteresovanim licima. Zato je važno koristiti je u što većem obimu: za savetodavne potrebe, ali i za pokretanje pravnih postupaka pred sudovima i upravnim organima koji su nadležni za ekološke prekršaje, bilo u svojstvu uzbunjivača, zainteresovanog lica ili oštećene strane.

Zaključak. Kazna kao poruka

Kazna nije osveta. Kazna je zapravo poruka da je uništavanje prirode neprihvatljivo, da ima posledice i da će se kršenje pravila sankcionisati. U uređenom društvu, zakon važi za sve. I za one koji bacaju smeće u potok: i za one koji betoniraju obalu; i za one koji pale njive pored dečjih igrališta.

Zato sledeći put kad vidimo da neko bezobzirno uništava prirodu, ne okrećimo glavu na drugu stranu. Priroda nema advokata, ali ima svakog nas, i mene i tebe!

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Nada Živanović, pravna savetnica

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Propisana zabrana stavljanja na tržište nezakonito posečenog drveta ili proizvoda dobijenih od takvog drveta

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vlade Republike Srbije saopštilo je da je ključna novina usvojenog Zakona o stavljanju na tržište drveta i drvnih proizvoda ("Sl. glasnik RS", br. 96/2025) zabrana stavljanja na tržište nezakonito posečenog drveta ili proizvoda dobijenih od takvog drveta kako bi se zaštitile šume i suzbila nelegalna seča.

Fokus ovog zakona je na subjektima, pravnim licima i preduzetnicima koji prvi put stavljaju drvo, odnosno drvne proizvode, na tržište Srbije, bez obzira na to da li je proizvedeno u zemlji ili je iz uvoza.

Tim subjektima uvodi se obaveza da sprovode sistem dužne pažnje, što podrazumeva prikupljanje sve potrebne dokumentacije o poreklu drveta i drvnih proizvoda, sprovođenje procene rizika od stavljanja na tržište nezakonito posečenog drveta i drvnih proizvoda i preduzimanje odgovarajućih mera za smanjenje rizika.

Zakonska rešenja, takođe, propisuje obavezu za trgovce da vode evidenciju o svojim dobavljačima i kupcima u svim delovima lanca snabdevanja drvetom, odnosno drvnim proizvodima, čime se obezbeđuje sledljivost porekla drveta.

Usvajanjem ovog zakona, naša država se usklađuje i sa propisima Evropske unije koji se odnose na borbu protiv nelegalne seče i nelegalne trgovine drvetom i drvnim proizvodima, u okviru Poglavlja 27 - Životna sredina i klimatske promene.

Kako su naglasili iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede prof. dr Dragan Glamočić naglasio je da Srbija na ovaj način unapređuje sistem zaštite i očuvanja svojih šuma i jasno se pozicionira kao odgovorna država, koja u potpunosti primenjuje evropske standarde. Prema informacijama iz ministarstva, očekuje se da će navedeni zakon doprineti očuvanju prirodnih resursa, većoj transparentnosti u trgovini drvetom i drvnim proizvodima i boljoj zaštiti životne sredine, uključujući očuvanje biodiverziteta i smanjenje uticaja klimatskih promena.

Nadzor nad primenom Zakona sprovodi resorno ministarstvo.

U duhu posvećenosti očuvanju životne sredine i promociji održivog razvoja, lokalne samouprave posvećene ovim ciljevima nagrađene su u okviru konkursa „“Ekoopština 2025“. Ovaj prestižni konkurs, organizovan u saradnji sa NALED, SKGO, Francuskom agencijom za razvoj (AFD), Delegacijom Evropske unije i privatnim kompanijama, slavi doprinos opština i škola u Srbiji u oblastima zaštite životne sredine i održivog razvoja.

Konkurs „Ekoopština“ predstavlja platformu za razmenu iskustava i dobrih praksi između francuskih i srpskih stručnjaka, fokusirajući se na ključne oblasti: održivo upravljanje otpadom, vodama, urbanu mobilnost i energetsku efikasnost zgrada. Posebna pažnja posvećena je kategoriji „Zelene škole“, koja podstiče ekološke inicijative u osnovnim i srednjim školama. Ove godine, konkurs je dobio regionalnu dimenziju uključivanjem predstavnika iz Bosne i Hercegovine, a seminari održani tokom aprila i maja okupili su 280 učesnika, uključujući posetu postrojenju za otpad u Vinči.

Zamenica šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, Plamena Halačeva, podsetila je da Evropska unija, kroz inicijativu „EU za Zelenu agendu u Srbiji“ i uz podršku svojih partnera, podržava Srbiju u njenoj zelenoj tranziciji kroz ulaganja i reforme u ključnim oblastima kao što su dekarbonizacija, cirkularna ekonomija i zaštita biodiverziteta. Takođe je naglasila važnost angažovanja škola, opština i građana, koji su pravi pokretači održivije budućnosti. Gospođa Halačeva je takođe naglasila da se ova ceremonija održava tokom Evropske nedelje mobilnosti, evropskog događaja koji promoviše održiva, zdravija i inovativna rešenja za mobilnost.

Nagrađene škole su Srednja škola Svilajnac i Osnovna škola „Nikola Tesla“ iz Banatskog Karađorđeva. Priznanja za opštine i gradove dodeljena su u oblastima upravljanja otpadom (Aranđelovac i Sremska Mitrovica), energetske efikasnosti (Smederevska Palanka i Pirot), održive urbane mobilnosti (Svilajnac i Vranje) i upravljanja vodama (Aranđelovac i Kruševac).

Nataša Efimof, otpravnica poslova ambasade Francuske, istakla je značaj lokalnog angažmana u borbi protiv klimatskih izazova, podsetivši na važnost Pariskih sporazuma i ulogu opština i škola u ekološkoj tranziciji.

Proces selekcije zasniva se na oceni upitnika koje prilažu opštine. Ocenjuje se dostignuti nivo razvoja u primeni savremenih metoda upravljanja održivim gradovima, kao i potencijal za realizovanje budućih planiranih aktivnosti i primenljivost u drugim jedinicama lokalne samouprave u Srbiji. Žiri čine stručnjaci i univerzitetski profesori, kao i predstavnici civilnog sektora. Nagrađuju se po jedna opština i grad u svakoj kategoriji. Nagradu čini studijsko putovanje za po dvoje predstavnika svake lokalne samouprave (opštine i grada) u periodu od novembra do marta iduće godine.

U kategoriji „Zelene škole“, nagrađuju se dve škole za inicijative u oblasti zaštite životne sredine, jedna u kojoj se uči francuski jezik i druga u kojoj se on ne podučava. Nagrada je sportska oprema kojom se opremaju sportske sale u obe škole pobednice.

Dodela nagrada „Ekoopština 2025“ deo je obeležavanja Evropske nedelje mobilnosti.

Ovogodišnja Evropska nedelja mobilnosti u Srbiji ističe evropske inicijative za zelen i inkluzivan transport, uključujući Evropski socijalni klimatski fond i inicijativu „Pulse of Europe“. Od svog osnivanja 2002. godine, Evropska nedelja mobilnosti pomogla je hiljadama gradova širom Evrope i sveta da podignu svest o održivoj mobilnosti i podstakne promene ponašanja ka hodanju, biciklizmu i korišćenju javnog prevoza.

U izdanju za 2025. godinu učestvuje više od 1.300 gradova i opština iz 39 zemalja, nastavljajući tradiciju podizanja svesti o važnosti održivih opcija transporta. Kampanja ohrabruje lokalne vlasti da uvode mere koje promovišu hodanje, biciklizam i korišćenje javnog prevoza, sa ciljem stvaranja održivijih i inkluzivnijih urbanih sredina.

Sve informacije o konkursu dostupne su na sajtu www.ekoopstina.rs

Životna sredina sve češće postaje poprište sukoba između globalnih ekonomskih interesa i stvarnih, lokalizovanih posledica koje takvi interesi ostavljaju. Dok se na međunarodnom nivou formulišu strategije za „zelenu tranziciju“ i održivi razvoj, u praksi se njihova primena često odvija na teret lokalnih zajednica, čija uloga u procesu odlučivanja ostaje marginalizovana. Ovaj rad se bavi analizom tog nesklada, kroz kritički pregled globalnih mehanizama za zaštitu životne sredine, lokalnih kapaciteta za njihovo sprovođenje, kao i socijalnih i etičkih implikacija tog odnosa. Ukazuje se na potrebu za dubljom integracijom lokalnih glasova u proces formulisanja politika, kako bi se uspostavila stvarna ekološka pravda i dugoročna održivost.

U poslednjih nekoliko decenija, životna sredina je prerasla iz „meke“ teme u jedan od najurgentnijih i najintegrisanijih izazova na globalnom nivou. Sa porastom svesti o posledicama klimatskih promena, eroziji biodiverziteta, prekomernoj eksploataciji resursa i degradaciji ekosistema, pitanja zaštite životne sredine dobijaju mesto u srcu međunarodne politike, ekonomije i nauke. Danas je nemoguće govoriti o razvoju, stabilnosti, zdravlju ili bezbednosti bez uzimanja u obzir uticaja na prirodne sisteme.

Platforme poput Konferencija strana (COP), na kojima se usaglašavaju globalne klimatske obaveze, ili dogovori poput Pariskog sporazuma (2015), uvode obavezujuće ciljeve za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Evropska unija je, kroz Evropski zeleni dogovor, predvidela kompletnu transformaciju privrede, sa ciljem da Evropa postane klimatski neutralna do 2050. godine. Ovakve inicijative prepoznaju neophodnost delovanja, ali istovremeno postavljaju okvire koji nisu uvek usklađeni sa realnošću svih zemalja i regiona, naročito onih koji nemaju isti istorijski doprinos zagađenju niti jednake resurse za prelazak na „zelenu ekonomiju“.

Takođe, pitanja održivosti postaju sastavni deo međunarodnih trgovinskih sporazuma, ugovora o finansiranju i razvojnih strategija. Velike finansijske institucije, kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, sve češće uslovljavaju kredite i podršku državama ispunjavanjem kriterijuma vezanih za klimatsku otpornost i zaštitu ekosistema. Tako životna sredina ulazi u sve domene globalnog upravljanja: od energetike i industrije, do urbanog planiranja, zdravstva i obrazovanja.

Međutim, uprkos tome što je ekološki diskurs sveobuhvatno zastupljen na globalnom nivou, realnost na terenu ostaje mnogo složenija i često kontradiktorna. U mnogim delovima sveta, uključujući i Zapadni Balkan, lokalne zajednice se i dalje suočavaju sa osnovnim problemima kao što su nekontrolisano odlaganje otpada, nelegalne seče šuma, zagađenje voda i vazduha, kao i degradacija zemljišta usled neuređenog prostora i nedostatka efikasnog nadzora. Iako globalni dokumenti predviđaju učešće javnosti i poštovanje prava na zdravu životnu sredinu, u praksi se često dešava da zajednice nemaju ni pravovremene informacije, ni mehanizme za uticaj na odluke koje direktno utiču na njihov život.

Paradoksalno, što je globalni ekološki diskurs sofisticiraniji, to je češća pojava da lokalne potrebe i glasovi bivaju zanemareni. Tehnološke, birokratske i ekonomske strukture u kojima se kreiraju globalne ekološke politike često ne predviđaju dovoljno prostora za raznolikost lokalnih realnosti. Na taj način se otvara važna dilema: ko zapravo donosi odluke o životnoj sredini – i u čije ime? Da li se ekološke politike kreiraju uz aktivno učešće zajednica koje će ih sprovoditi, ili su one samo objekti spoljašnjih interesa, bez pravog uticaja na sadržaj odluka?

Ovo pitanje je ključno ne samo sa stanovišta demokratije i prava, već i sa stanovišta same efikasnosti zaštite životne sredine. Lokalno prihvatanje, razumevanje i učešće su preduslovi za svaku uspešnu ekološku intervenciju. Bez toga, čak i najbolje osmišljene globalne politike mogu ostati puka retorika, dok će konkretni ekološki problemi nastaviti da se produbljuju.

Savremeni globalni okvir zaštite životne sredine izgrađen je na uverenju da su ekonomski razvoj i ekološka održivost mogući paralelno. Ova paradigma, koju sve češće nazivamo „zelena transformacija“, podrazumeva strukturnu promenu načina na koji proizvodimo, trošimo i živimo – u cilju postizanja klimatske neutralnosti, očuvanja resursa i smanjenja pritiska na ekosisteme.

Međutim, uprkos tome što ove namere deluju kao opšteprihvaćene i pozitivne, u njihovoj realizaciji neretko dominiraju interesi velikih geopolitičkih aktera i globalnog kapitala. Klimatska agenda, kao i sveobuhvatni narativ održivosti, postaje arena u kojoj se prepliću stvarne ekološke potrebe i ekonomske strategije usmerene na zauzimanje pozicija u „zelenoj ekonomiji“.

Primer takvog trenda je Evropski zeleni dogovor (European Green Deal), predstavljen kao nova strategija rasta Evropske unije, sa ambicioznim ciljem da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine. Ovaj dokument obuhvata niz sektora – energetiku, poljoprivredu, transport, građevinu – i predviđa značajne promene u regulativi, investicijama i tržišnim mehanizmima. Sa jedne strane, to je pozitivan iskorak ka sistemskoj ekološkoj politici. Sa druge strane, pitanje je kako će se ovakav okvir odraziti na države van EU, naročito na one koje nemaju jednake finansijske, tehnološke i administrativne kapacitete da prate tempo promena.

U tom kontekstu, CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism) predstavlja ilustrativan primer. Reč je o sistemu naplate „ugljenične carine“ na robu koja se uvozi u EU, a čija proizvodnja nije u skladu sa evropskim standardima emisije gasova sa efektom staklene bašte. Iako se ova mera formalno pravda borbom protiv „ugljeničnog curenja“ (carbon leakage), ona u praksi može imati efekat trgovinske barijere, koja ugrožava konkurentnost proizvoda iz zemalja u razvoju (European Commission, 2021). Tako globalna klimatska politika dobija obrise novog oblika ekonomskog protekcionizma, gde ekološki standardi postaju instrument geoekonomskog pozicioniranja.

Još jedan aspekt globalne klimatske agende jeste intenzivno oslanjanje na tržišne mehanizme, poput trgovine emisijama ili „zelenih“ obveznica. Iako ovakvi instrumenti imaju svoje mesto u finansiranju održivosti, oni neretko favorizuju krupne finansijske i tehnološke aktere, ostavljajući manje i lokalne zajednice u nepovoljnom položaju. Pitanje dostupnosti „zelenog finansiranja“, složene procedure apliciranja i visoki troškovi implementacije često predstavljaju prepreku za mnoge aktere koji žele da doprinesu ekološkim ciljevima, ali nemaju neophodne resurse.

Pored toga, porast tražnje za tehnologijama koje omogućavaju zelenu tranziciju (npr. električna vozila, solarni paneli, vetrogeneratori, sistemi za skladištenje energije) doveo je do sve većeg pritiska na globalne lance snabdevanja sirovinama, poput litijuma, kobalta, bakra i drugih metala. Taj trend generiše nove oblike ekoloških rizika i geopolitičkih napetosti, jer se najveće rezerve ovih resursa nalaze u zemljama koje često imaju slabe institucije i nedovoljno razvijene mehanizme za zaštitu životne sredine. Tako se, umesto pravedne tranzicije, stvaraju novi obrasci nejednakosti u raspodeli dobiti i tereta „zelenog razvoja“ (UNEP, 2023).

Ne manje važno, globalne inicijative zaštite prirode – poput kampanja za proglašenje zaštićenih područja, inicijativa za pošumljavanje ili smanjenje emisija u poljoprivredi – često se oslanjaju na „univerzalne recepte“ koji zanemaruju specifičnosti lokalnih ekosistema, kulture korišćenja zemljišta i tradicionalna znanja. Umesto da prepoznaju raznolikost, neke politike teže standardizaciji, što u krajnjoj liniji može dovesti do narušavanja lokalne autonomije i odnosa prema prirodi koji su održivi generacijama.

Sve navedeno pokazuje da globalni interesi, čak i kad imaju ekološki cilj, u praksi često funkcionišu u skladu sa logikom tržišta, kapitala i hijerarhije moći. Klimatska agenda nije vrednosno neutralna: ona može doprineti zaštiti prirode, ali i produbiti postojeće ekonomske i ekološke nejednakosti ukoliko se ne sprovodi uz pažljivo uvažavanje lokalnih potreba, kapaciteta i prava.

Stoga, umesto nametanja „globalnih rešenja“, neophodno je podsticati saradnju, prenos znanja i izgradnju poverenja između različitih nivoa upravljanja – od međunarodnih organizacija do lokalnih zajednica. Samo takav, holistički i pravičan pristup može obezbediti da globalni interesi ne ostanu u sukobu sa lokalnom stvarnošću, već da postanu osnova za zajednički rad na očuvanju planete.

Dok se na globalnom nivou formulišu klimatski ciljevi, ekološke obaveze i politike „zelenog prelaza“, upravo lokalne zajednice postaju prostor u kojem se odvijaju najvidljivije i najneposrednije posledice tih procesa. Bilo da je reč o realnim ekološkim problemima ili implementaciji politika za njihovo rešavanje, teret se u velikoj meri prenosi na lokalni nivo – često bez adekvatne podrške, učešća u donošenju odluka i mogućnosti da se izraze sopstveni prioriteti.

Jedna od ključnih posledica ovog nesrazmera je osećaj ekološke nepravde koji se javlja u mnogim zajednicama. Dok globalni akteri koriste ekološke standarde kao sredstvo pozicioniranja, lokalno stanovništvo se suočava sa problemima koji ne čekaju politički konsenzus – kao što su zagađeni vodotoci, neprečišćene kanalizacije, divlje deponije, uništavanje zelenih površina ili sve češći ekstremni vremenski događaji. U tom smislu, stanovnici malih opština, predgrađa ili ruralnih područja ne vide u klimatskoj politici perspektivu, već opasnost da će postati kolateralna šteta globalnih ambicija.

Često se dešava da odluke donete na nacionalnom ili međunarodnom nivou nisu usklađene sa prostornim, socijalnim i ekonomskim realnostima na lokalu. Primeri uključuju uvođenje novih ekoloških standarda bez pružanja finansijske ili tehničke podrške lokalnim samoupravama, insistiranje na zatvaranju određenih postrojenja bez alternative za radnu snagu, ili proglašavanje određenih područja za „zelene zone“ bez konsultacija sa stanovništvom. Ovakvi potezi mogu generisati otpor prema ekološkim politikama uopšte, što predstavlja ozbiljnu prepreku za dugoročnu održivost.

Problem se dodatno komplikuje u zemljama koje prolaze kroz tranziciju ili imaju ograničene institucionalne kapacitete. Lokalne uprave u takvim sistemima često nemaju dovoljno kadrova, finansijskih sredstava ili pristupa stručnim informacijama da bi sprovele ekološke mere koje se od njih očekuju. S druge strane, građani postaju sve svesniji ugroženosti svojih osnovnih ekoloških prava – na čist vazduh, zdravu vodu, sigurnu životnu sredinu – što dovodi do povećanog broja ekoloških inicijativa, peticija, protesta i građanskih otpora.

Lokalne posledice su takođe prostor manifestacije strukturne nejednakosti. Socijalno ugroženi slojevi stanovništva češće žive u zagađenim sredinama, u blizini nesaniranih deponija, industrijskih postrojenja ili pored saobraćajnica sa visokom frekvencijom. Oni retko imaju kapacitete da se organizuju ili zaštite – bilo kroz pravne mehanizme, bilo kroz uticaj na javne politike. Tako ekološka ugroženost postaje još jedan oblik društvene marginalizacije, što je prepoznato u literaturi kao „ekološki rasizam“ ili „ekološka nepravda“ (Bullard, 2005).

S druge strane, lokalne zajednice nisu samo žrtve, već često i nosioci inovacija, održivih praksi i primera dobre uprave. Od sistema odvajanja otpada u malim opštinama, preko lokalne proizvodnje hrane, do inicijativa za obnovu javnih zelenih površina – brojni primeri pokazuju da rešenja postoje kada se lokalno stanovništvo uključi u proces. Ono što nedostaje jeste sistemska podrška i prepoznavanje važnosti lokalnog znanja i kapaciteta.

Zbog toga je ključno premostiti jaz između globalnog diskursa i lokalne realnosti. To podrazumeva ne samo tehničku, već i političku promenu pristupa: od vrha ka dnu (top-down) treba preći ka višeravnom i interaktivnom modelu, u kojem se lokalne zajednice ne tretiraju kao objekti primene politika, već kao ravnopravni partneri u njihovom oblikovanju.

Takođe, ekološka politika mora da uključi mehanizme procene uticaja na socijalnu pravdu i prostornu nejednakost. Nijedna mera ne bi trebalo da bude sprovedena bez prethodne analize kako utiče na različite društvene grupe, koliko obuhvata različite nivoe upravljanja i da li postoje mehanizmi za naknadnu kontrolu i prilagođavanje.

Samo ukoliko se prizna da životna sredina nije apstraktan pojam, već prostor življenja, rada i socijalne interakcije, možemo govoriti o održivim rešenjima. Lokalni nivoi upravljanja, građanska društva, škole, stručne institucije i same zajednice moraju dobiti jaču ulogu u ekološkoj politici – ne kao primaoci odluka, već kao aktivni učesnici u njenom kreiranju i sprovođenju.

Pojam ekološke pravde obuhvata ideju da sve društvene grupe, bez obzira na ekonomski status, geografsku poziciju ili politički uticaj, imaju pravo na zdravu životnu sredinu, kao i ravnopravno učešće u donošenju odluka koje se tiču prostora u kojem žive. Taj koncept uključuje dva ključna aspekta: pravednu raspodelu ekoloških koristi i tereta (distributive justice) i ravnopravnost u učešću u procesima odlučivanja (procedural justice). Drugim rečima, zaštita životne sredine ne sme biti luksuz dostupan samo imućnijima, već univerzalno ljudsko pravo koje pripada svakom pojedincu i zajednici.

Ipak, uprkos sve većoj vidljivosti ovog principa u međunarodnim deklaracijama i strategijama, realnost pokazuje značajan jaz između ideala i prakse. Empirijska istraživanja (Martinez-Alier, 2002; Schlosberg, 2007) ukazuju na to da se projekti s potencijalno štetnim uticajem na životnu sredinu – kao što su deponije, industrijske zone, termoelektrane ili postrojenja za tretman otpada – nesrazmerno često realizuju u zajednicama koje imaju slabiju pregovaračku moć, niske prihode ili ograničenu političku vidljivost. Takav obrazac proizvodi neformalne „ekološke žrtvene zone“ (sacrifice zones), gde stanovništvo plaća cenu društvenog napretka bez adekvatne nadoknade ili učešća u donošenju odluka.

Pored teritorijalne i socijalne nejednakosti, problem predstavlja i to što mehanizmi ekološke regulacije često ostaju ograničeni na deklarativni nivo. Donete mere ne prati adekvatna institucionalna podrška, što dovodi do situacije u kojoj su zakoni i propisi formalno usvojeni, ali se ne primenjuju dosledno i pravično. U mnogim lokalnim samoupravama, posebno u ekonomski slabijim regionima, ne postoje tehnički, kadrovski i finansijski resursi za sprovođenje ekoloških obaveza. Na taj način, normativna „ravnopravnost“ postaje iluzorna, jer ne postoje uslovi za njenu primenu u praksi.

Istovremeno, pristup informacijama i učešće građana u donošenju odluka ostaju nedovoljni, uprkos pravu na pristup informacijama i principima Arkuške konvencije (UNECE, 1998). Javne rasprave često se organizuju formalno, u kratkim rokovima i bez adekvatnog informisanja stanovništva, što dodatno podriva poverenje u institucije i produbljuje osećaj nepravde. Posebno su ugrožene ranjive grupe – kao što su stanovnici ruralnih područja, etničke manjine ili socijalno ugroženi građani – koji imaju najmanje resursa da se organizuju, pravno zaštite ili medijski izlože problem.

Istinska ekološka pravda podrazumeva ne samo zakonsku zaštitu, već i aktivno uključivanje lokalnog stanovništva u procese planiranja, implementacije i nadzora projekata. Ona zahteva preispitivanje hijerarhije moći u oblasti zaštite životne sredine i razvoj intersekcionalnog pristupa koji uvažava socijalne, kulturne i ekonomske specifičnosti različitih zajednica. Umesto „univerzalnih rešenja“ koja se jednako primenjuju na nejednake aktore, potrebno je kreirati kontekstualno osetljive politike, prilagođene lokalnim potrebama i mogućnostima.

U tom smislu, ekološka pravda nije samo pitanje životne sredine, već i temeljno pitanje demokratije, društvene solidarnosti i odgovornog upravljanja. Bez nje, globalni ekološki ciljevi ostaće nedostižni – ne zato što nedostaju tehnologije ili znanje, već zato što nedostaje poverenje i ravnopravnost u procesima donošenja odluka.

Da bi se uspešno prevazišla duboka neusklađenost između globalnih interesa i lokalnih posledica, neophodno je suštinski preoblikovati pristup u kreiranju i sprovođenju ekoloških politika. Ovaj izazov zahteva višedimenzionalnu strategiju zasnovanu na osnaživanju lokalnih aktera, transparentnosti procesa i prilagođavanju mera konkretnim potrebama i resursima zajednica.

Prvo, lokalne samouprave moraju dobiti značajno veći stepen tehničke i finansijske podrške. Nedostatak kadrova sa adekvatnim stručnim znanjem i iskustvom jedan je od najčešćih razloga zašto lokalni nivoi upravljanja nisu u stanju da efikasno sprovedu ekološke mere i odgovore na izazove kao što su zagađenje, odlaganje otpada ili očuvanje biodiverziteta. Pored obezbeđenja finansijskih resursa, potrebno je ulagati u obrazovanje, treninge i razmenu znanja, što će doprineti dugoročnoj održivosti i unutrašnjoj autonomiji lokalnih institucija (OECD, 2021).

Drugi ključni korak jeste institucionalizacija mehanizama za istinsko i smisleno učešće građana. Javne rasprave, konsultacije i procesi donošenja odluka moraju prevazići formalne procedure i postati alati za realan uticaj. To podrazumeva osiguravanje dostupnosti informacija na jeziku i u obliku razumljivom širokom auditorijumu, obezbeđivanje dovoljnog vremena za pripremu mišljenja, kao i osnivanje lokalnih saveta ili foruma u koje će biti uključeni predstavnici različitih društvenih grupa, uključujući i najugroženije (Fung, 2015). Pored toga, saradnja sa lokalnim akademskim i stručnim institucijama može doneti relevantne analize, procene uticaja i naučnu podršku procesima odlučivanja.

Treći aspekt je promocija koncepta lokalizacije održivih razvojnih ciljeva (Sustainable Development Goals – SDGs), odnosno prevođenja globalnih ciljeva u konkretne, mere i projekte prilagođene specifičnostima i potencijalima lokalnih sredina. Ovaj pristup omogućava da se opšti principi kao što su smanjenje siromaštva, održivo korišćenje resursa, zaštita ekosistema ili klimatska otpornost primene kroz konkretne akcije – poput unapređenja kvaliteta javnih zelenih površina, efikasnog sistema upravljanja komunalnim otpadom, obrazovnih programa u školama ili podrške razvoju održive poljoprivrede (UNDP, 2020).

Pored toga, važno je razvijati mehanizme za praćenje i evaluaciju sprovođenja ekoloških politika na lokalnom nivou, uključujući i aktivnu ulogu zajednica u nadzoru i izveštavanju. Takav pristup ne samo da podiže nivo transparentnosti i odgovornosti, već i gradi poverenje između građana i institucija, koje je ključno za dugoročnu podršku i uspešno implementiranje politika.

Uz sve navedeno, neophodno je i sistemsko usklađivanje nacionalnih i regionalnih strategija sa globalnim obavezama, tako da lokalni akteri budu podržani u skladu sa svojim stvarnim kapacitetima i izazovima. Ovaj holistički pristup omogućava da politika zaštite životne sredine bude ne samo eksterni namet, već deo integrisanog razvoja koji uvažava različite dimenzije društva, ekonomije i prirode.

Samo kroz ovakvu kombinaciju osnaživanja lokalnog upravljanja, inkluzivnosti i prilagođenosti, možemo stvoriti uslove da globalni ciljevi i lokalne potrebe ne budu u sukobu, već u harmoniji, za dobrobit svih aktera i budućih generacija.

U eri klimatske krize, smanjenja biodiverziteta i sve češćih ekoloških katastrofa, životna sredina je postala globalni prioritet koji prevazilazi granice država, sektora i disciplina. Međutim, ova globalna urgentnost često se ne odražava adekvatno u lokalnim politikama i praksama, gde se stvarni život odvija i gde posledice postaju opipljive. Upravo zato, ekološke politike moraju prevazići simboličke gestove i deklarativne ciljeve, i postati odgovorne prema konkretnom prostoru, ljudima i njihovim kapacitetima.

Izazov našeg doba nije samo u smanjenju emisija ili zaštiti vrsta, već u kreiranju novih institucionalnih mehanizama koji će premostiti jaz između globalnih interesa i lokalnih posledica. To podrazumeva inkluzivnost, decentralizaciju odlučivanja, pravovremeno informisanje građana i jačanje lokalnih samouprava u domenu upravljanja životnom sredinom. Ekološka pravda ne sme ostati samo normativni ideal, već mora postati kriterijum u svim fazama planiranja i sprovođenja mera – od globalnih dogovora do lokalnih projekata.

Budućnost održivog razvoja leži u sposobnostima društva da prepozna složenost i međuzavisnost između nivoa upravljanja, kao i da ne zanemari one koji svakodnevno žive u senci velikih odluka. Ako ne osnažimo lokalne glasove i ako ne počnemo da gledamo na životnu sredinu kao zajednički prostor prava, obaveza i saradnje – rizikujemo da izgubimo i globalni i lokalni balans.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Mirjana Todorović, master politikolog

Republika Srbija i Kragujevac postaju centar zelene digitalne transformacije: Recikom kao srpski odgovor na Poglavlje 27 EU i globalne zelene investicione izazove.

„Srbija ne treba da izvozi sirovine, već sisteme. Recikom je upravo to – domaći, digitalni i pravno-validiran sistem za upravljanje otpadom, koji iz Srbije ide ka svetu.” — Miljan Ilić, osnivač Recikoma i alumnista Founder Institute iz Silicijumske doline

Srbija pred Poglavljem 27 – Recikom kao alat za sistemsku promenu

U procesu evropskih integracija, Republika Srbija je pred važnim zadatkom: implementacija Poglavlja 27 o životnoj sredini, koje zahteva potpunu digitalizaciju upravljanja otpadom, smanjenje emisije CO₂ i uvođenje ESG standarda.

Recikom donosi gotov alat za ispunjavanje ovih ciljeva – platformu koja omogućava lokalnim samoupravama, javnim komunalnim preduzećima i privredi da u realnom vremenu upravljaju otpadom bez papira i dispečera, kroz automatizovane rute, validaciju evidencija i uvid u tokove sekundarnih sirovina.

Srbija – lider u inovacijama iz centra Šumadije

Recikom je finalista Takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju Srbije 2024, izabran među šest najboljih od 159 projekata. Sistem je razvijen u saradnji sa IT timom iz Kragujevca koji je dvostruki vicešampion sveta u IT inženjeringu, i to na prestižnom međunarodnom takmičenju u Ruskoj Federaciji.

Kragujevac, kao nekadašnji industrijski centar, sada se pozicionira na mapi digitalne i ekološke tranzicije Evrope, upravo zahvaljujući platformi Recikom.

Globalna potvrda kvaliteta – Founder Institute San Francisco

Recikom je jedini ekološko-logistički sistem iz regiona koji je prošao program Founder Institute-a iz San Franciska – vodećeg svetskog akceleratora za startape i tehnološke lidere.

Samo 2% prijavljenih prolazi ceo program. Recikom je validiran kroz mentorsku mrežu koju čine osnivači i lideri kompanija kao što su Google, Tesla, Paystack, Replit, Udemy i Y Combinator.

Danas, zahvaljujući toj mreži Miljan Ilic CEO Recikoma, obučava partnere i predstavnike u Francuskoj, Nemačkoj, Nigeriji, Indiji, SAD-u, Turskoj, Rusiji, Grčkoj, Hrvatskoj, BiH i Severnoj Makedoniji – čime ulazi u tržišnu utakmicu vrednu više milijardi evra gde postoji ogromna zainteresovanost automobilskih proizvođača iz USA i Nemačke u sve većoj borbi za jeftinijim kritičnim sirovinama.

Svi su na dobitku. Republika Srbija dobija, opštine dobijaju, privreda štedi u kojoj znacajnoj meri učestvuju i doprinose sami građani.

Recikom sistem omogućava:

• do 30% uštede na gorivu i vremenu za komunalna preduzeća i privatne sakupljače;
• potpuno elektronsko vođenje evidencije bez rizika od kazni zbog loše dokumentacije;
• direktno prikazivanje tokova sirovina (ambalaznog otpada, elektronskog otpada, ulje iz restorana i auto servisa);
• pristup EU ESG fondovima i zelenim kreditnim linijama za sve korisnike

Srbija godišnje reciklira svega 3–5% otpada, dok je prosek EU 49%. Evropa godišnje gubi preko 14 milijardi evra zbog loše logistike otpada. Recikom nudi rešenje koje je iz Srbije – ali za ceo svet.

Novi društveni model: "Mi se pitamo –  Novi Nikola Tesla"

Pored tehnološkog dela, Recikom razvija i društveno odgovornu platformu „Mi se pitamo – Nikola Tesla” kroz koju:

• građani mogu donirati otpad za lečenje dece;
• mladi inovatori učestvuju u hakatonima iz oblasti održivosti;
• najuspešniji startapi sa Balkana dobijaju finansijsku i mentorsku podršku za izlazak na strana trzsista.

Recikom i potencijal za bio-gasnu tranziciju

Do 2030. godine Republika Srbija, prema Zelenoj agendi, treba da ima bar 100 biogasnih elektrana. Trenutno ih ima manje od 50. Upravo organski otpad i ulje iz ugostiteljstva, koje Recikom prikuplja, predstavlja ključnu sirovinu za ovaj rastući energetski sektor.

Recikom je prva logistička platforma u Srbiji koja omogućava mapiranje i sakupljanje sirovina za bio-gas, reciklazne centre i druge cirkularne sektore i sve to putem pametnih tehnologija.

„Recikom nije samo aplikacija. To je sistem za otvaranje industrija, čuvanje prirode i povezivanje opština sa investitorima. Mi ne tražimo kapital – mi ga nudimo kroz sistem koji funkcioniše.“ poručuje Miljan Ilić.

Beograd je domaćin prve Regionalne konferencije o Mehanizmu za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), koja je okupila ključne aktere iz državnih institucija, privrede, međunarodnih organizacija i eksperte kako bi zajednički razmotrili uticaj ove EU regulative na privrede Zapadnog Balkana. Skup je organizovala advokatska kancelarija Gecić Law u saradnji sa Responsible Business Hub-om Privredne komore Srbije, GIZ Srbija i Institutom za globalnu solidarnost. 

U fokusu konferencije bile su najnovije mere Evropske unije za pojednostavljenje CBAM regulative, izazovi i prilike koje ovaj mehanizam donosi za izvozno orijentisane privrede regiona, kao i mogućnosti za usklađivanje i saradnju na regionalnom i međunarodnom nivou kroz rešenja koja obuhvataju usklađivanje sa evropskim zakonodavstvom, očuvanje konkurentnosti i podsticanje održivog razvoja.

Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, u svom obraćanju ukazao je na važnost zajedničkog nastupa i razmene znanja. „Smatramo da je sada pravi trenutak za organizaciju CBAM konferencije, posebno imajući u vidu da su Evropski parlament i Savet EU postigli dogovor o paketu za pojednostavljenje primene CBAM-a. Najavljene izmene, poput izuzeća malih uvoznika iz obaveze izveštavanja i pomeranja roka za kupovinu sertifikata na februar 2027. godine, daju dodatno vreme za pripremu. Ipak, to ne znači odlaganje odgovornosti – već sada je jasno da CBAM nije više samo deo pregovaračkog procesa sa EU, već pitanje opstanka i konkurentnosti naših kompanija, njihove sposobnosti da izvoze na najvažnije tržište – tržište EU“, istakao je Čadež.

CBAM se danas, po njegovim rečima, odnosi na kompanije u sektorima čelika, cementa, đubriva, aluminijuma i električne energije, ali će već sutra obuhvatiti i hemijsku i petrohemijsku industriju, a vremenom i druge sektore i njihove dobavljače.

“Zato je važno da iskoristimo ovu konferenciju kao priliku da zajedno – država, privreda i eksperti – definišemo najbolje odgovore i strategije. Jer CBAM nije samo trošak i prepreka, već i prilika za ulaganja u zelenu tranziciju, modernizaciju proizvodnje, unapređenje energetske efikasnosti i očuvanje pristupa ključnim tržištima. To je i šansa za jačanje regionalne saradnje i brži ekonomski razvoj u okviru novog Plana rasta za Zapadni Balkan“, ocenio je predsednik Privredne komore Srbije.

Čadež je predložio uspostavljanje domaćeg sistema naplate emisija i osnivanje Zelenog fonda, zatim uvođenje nacionalne ili regionalne CBAM takse, kao i državnu podršku privredi u vidu direktnih finansijskih podsticaja  i poreskih olakšica.

„Zajedno treba da postignemo to da izbalansirajmo klimatske ambicije i očuvamo stabilnost, obezbedimo ekonomsku pravednost i regionalni prosperitet. CBAM ne treba da postane barijera koja deli Evropu od Zapadnog Balkana, već most koji olakšava uspešnu zelenu transformaciju Srbije i dublju integraciju u evropsku porodicu. Budimo partneri na ovom evropskom putu ka ugljenično neutralnoj budućnosti — podržani i ohrabreni“, izjavila je Jagoda Lazarević, ministarka spoljne i unutrašnje trgovine u Vladi Srbije.

Deo prihoda od CBAM-a treba podrediti Srbiji i regionalnim susedima za finansiranje dekarbonizacije, modernizacije industrija i prekvalifikacije radne snage, a sve u cilju dalje, kontinuirane ekonomske stabilizacije regije, istakla je ministarka.

Bogdan Gecić, osnivač i partner kancelarije Gecić Law, naglasio je da su pravovremena informisanost i pripremljenost od ključne važnosti za privrednike. „CBAM je revolucionarni instrument, ne samo u smislu prve carine na svetu bazirane na ugljeniku, nego primarno za nas koliko će fundamentalno promeniti način trgovanja Zapadnog Balkana sa EU. Vreme i trgovina će se deliti na period pre i posle CBAM. Naše je da probamo da pomognemo da svi budu što spremniji za ono što sledi“, rekao je Gecić.

Delphine Sallard, viši savetnik u timu za CBAM pri Evropskoj komisiji, detaljno je objasnila nedavno predloženo pojednostavljenje CBAM regulative u okviru paketa Omnibus. „Predložena pojednostavljenja uključuju količinski prag uvoza kojim bi se izuzeli mali uvoznici u EU i smanjili ukupni troškovi usklađivanja sa CBAM, a istovremeno se obezbedilo da najmanje 99 odsto  emisija ostane u obuhvatu regulative. Ova reforma će takođe omogućiti upotrebu podrazumevanih cena ugljenika kako bi se olakšalo potraživanje umanjenja za efektivnu cenu ugljenika plaćenu u trećoj zemlji”, izjavila je Sallard.

Kako je objasnila, predložena pojednostavljenja takođe uključuju i uklanjanje uslova za korišćenje podrazumevanih vrednosti pri izračunavanju ugrađenih emisija, kao i produžene rokove za podnošenje CBAM deklaracija i predaju sertifikata.

Posebnu pažnju privukli su tematski paneli koji su pružili sveobuhvatan uvid u izazove i prilike koje CBAM donosi regionu. Paneli su se bavili ključnim pitanjima – od administrativnih i tehničkih izazova za kompanije van EU, preko uticaja CBAM-a na sektore poput energetike i industrije, do strateških i zakonodavnih odgovora zemalja Zapadnog Balkana. Među panelistima su bili predstavnici evropskih institucija, privrede i pravne struke, koji su istakli važnost regionalne koordinacije i dostupnosti tehničke podrške.

Učesnici konferencije saglasni su da je jedinstven i strateški pristup regiona ključan za očuvanje konkurentnosti i uspešnu tranziciju ka održivom poslovanju. Poručuju da privrede Zapadnog Balkana moraju se brzo prilagoditi jer promene ubrzano nastupaju.

Detaljne informacije o panelima i učesnicima možete pronaći na adresi: https://cbam.geciclaw.com/ 

Zakon o planiranju i izgradnji^[1] je veliki i važan zakon, sistemski u oblasti građevinarstva i reguliše tri velike oblasti: prostorno planiranje i urbanizam, korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnju objekata. Stupio je na snagu 11. septembra 2009. godine i od tada je pretpreo 11 manjih ili većih izmena. Poslednja izmena se dogodila prošle godine i stupila je na snagu 4. avgusta.

Ovo je najobimnija izmena do sada i donela je nekoliko veoma značajnih novina, posebno u kontekstu očuvanja životne sredine i održivog razvoja.

Neke od najznačajnijih novina su:

• ponovo je osnovana Agencija za prostorno planiranje i urbanizam, koja će se na sveobuhvatan i stručan način baviti prostornim planiranjem, predlaganjem strategije i poslovima pripreme, koordinacije i praćenja izrade planskih dokumenata;
• ukinut je Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu, čime se ukida i naknada za konverziju iz prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu za određena lica. Postavljen je krug lica za koje će biti doneti posebni zakoni, a koji do tada ne mogu konvertovati pravo korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu;
• uveden je institut Glavnog republičkog urbaniste;
• osnovana je platforma e-prostor;
• unapređen je elektronski sistem za izdavanje građevinskih dozvola (CEOP^[2]);
• predviđena je dodatna obaveza za investitore, osiguranje od štete pričinjene trećim licima, kao posledica izvođenja radova;
• delegirane su pojedine nadležnosti državnih organa na pravna lica i javne beležnike;
• uveden je i definisan termin “brownfield lokacije”, odnosno lokacije industrijskih i komercijalnih sadržaja, koje se ne koriste u dužem vremenskom periodu, a imaju potencijal za urbanu obnovu;
• precizirane su odredbe o zaštiti kulturnih dobara i zona od značaja za Republiku Srbiju, i još dosta drugih.

Značajan deo izmena ovog zakona se tiču zelene gradnje i očuvanja životne sredine i o njima će biti reči u nastavku ovog teksta.

Srbija je već ranije preuzela obaveze u oblasti zaštite životne sredine, brojnim međunarodnim ugovorima i konvencijama, između ostalih potpisnica je Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan. Zelena agenda je predviđena Evropskim zelenim planom, koji je skup mera da Evropa bude klimatski neutralna do 2050. Izmenama iz 2023. godine ZPI je napravljen prvi korak u prihvatanju i implementaciji preporuka iz Sofijske deklaracije.

Velika tema novih izmena ZPI su odredbe o zelenoj gradnji i zakonodavac je na samom početku definisao termin zelene gradnje kao “način planiranja, projektovanja, izvođenja radova, korišćenja i održavanja objekata, kojima se smanjuje emisija gasova sa efektom staklene bašte, koriste ekološki sertifikovani građevinski materijali i oprema, efikasno koriste svi resursi, smanjuje produkcija i povećava korišćenje otpada od građenja i rušenja po modelu cirkularnosti, koriste obnovljivi izvori energije, što dovodi do poboljšanja kvaliteta života korisnika, zaštite životne sredine i unapređuje održivost”.

Razrađena je zelena agenda, precizirane su i izmenjene postojeće odredbe, a dodate su i neke nove. Uvodi se mnogo novih instituta i termina, kao i odredaba o zelenoj gradnji i elektromobilnosti. Precizirane su odredbe o energetskoj efikasnosti, pri čemu zakon sada propisuje da se prilikom izgradnje objekata mora voditi računa o energetskoj efikasnosti, te predviđa različite podsticajne mere za izgradnju i upotrebu objekata po međunarodno priznatim standardima.

Sve što je novim izmenama predviđeno kao obaveza ostavljen je i rok za početak primene. Samo se neke odredbe primenjuju odmah, ali za ono što zahteva usaglašavanje i finansijska sredstva, dat je rok za pripremu.

Sertifikat o energetskim svojstvima zgrada

Sertifikat o energetskim svojstvima zgrada, odnosno njenog posebnog dela, tzv. energetski pasoš, nije nov pojam, zakon ga je prepoznavao i ranije, ali sada on postaje obaveza za sve.

Sertifikat o energetskim svojstvima zgrade je dokument koji prikazuje energetska svojstva zgrade, izdaje ga Centralni registar energetskih pasoša (CREP) i čini sastavni deo tehničke dokumentacije koja se prilaže uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole. Sadrži podatke o energetskom razredu zgrade, odnosno potrebnoj energiji za grejanje, o kvalitetu zgrade, kao i preporuke za unapređenje komfora i smanjenje potrošnje energije. Energetski najefikasnije zgrade najviše štede energiju za grejanje i hlađenje i imaju oznaku A+, a najniži razred je G.

Prvi energetski pasoš u Srbiji izdat je naselju Stepa Stepanović, u Beogradu i od tada je proteklo više od 10 godina. Za razliku od ranijih propisa, izmenama je oročen rok važenja, te sertifikat sada ima rok trajanja 10 godina i ne može da se produžuje, već nakon isteka mora da se pribavlja novi sertifikat.

Sertifikat energetske efikasnosti zgrada je obaveza za nove zgrade i za zgrade koje se saniraju i rekonstruišu, ali postaje obaveza i za one postojeće. U rokovima od 3, 5 i 10 godina, u zavisnosti od kategorije zgrade, sve zgrade će morati da pribave energetski pasoš i da podignu energetsku efikasnost za jedan razred.

Ova obaveza je veoma važna jer će, po proteku navedenih rokova, svako prometovanje nepokretnosti biti uslovljeno posedovanjem energetskog pasoša. Neće biti moguće zaključiti ugovor o kupoprodaji ili zakupu, ukoliko zgrada ne poseduje energetski pasoš. Takođe, propisane su i novčane kazne za vlasnike zgrada koji u propisanom roku ne pribave energetski pasoš.

S obzirom na to da je kod nas u državi dozvoljen promet objekata u izgradnji, ovo će biti jedini izuzetak kada za promet objekta neće biti potreban energetski pasoš, već će biti u sklopu dokumentacije za upis objekta u registar katastara nepokretnosti, nakon izdavanja upotrebne dozvole.

Rok za najširi krug građana je 10 godina i kod javnog beležnika ovo neće biti obaveza još 10 godina. Ipak, ova odredba je dosta kritikovana. S jedne strane, jasna je namera zakonodavca da propiše ovakvo ograničenje jer nema boljeg podsticaja na poštovanje zakona od nemogućnosti prometa nepokretnosti, ali u praksi mogu nastati veliki problemi u slučaju starogradnje. Sanacija i podizanje energetskog razreda iziskuje velike finansije. Ukoliko država ne obezbedi neki vid subvencija i pomoći, u primeni će ove odredbe biti veliki problem.

Sertifikat zelene gradnje

Sertifikat zelene gradnje ili zeleni sertifikat je potvrda koju izdaje međunarodni sistem za sertifikaciju zelenih zgrada, kojim se verifikuje da je objekat ispunio zadate kriterijume i služi za ocenjivanje kvaliteta i stepena ispunjenosti kriterijuma zelene gradnje. Svi objekti preko 10.000 m² bruto razvijene građevinske površine imaće obavezu da po izdavanju upotrebne dozvole pribave i zeleni sertifikat.

Da bi država nagradila takve investitore, odnosno da bi podstakla zelenu gradnju, predviđen je benefit za investitore. Po izdavanju upotrebne dozvole, sa izdatim sertifikatom zelene gradnje, investitor ima pravo na povraćaj novčanih sredstava u iznosu od 10% od ukupno utvrđenog iznosa doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta.

U izradi je i pravilnik koji će bliže urediti izdavanje zelenih sertifikata, a u pravilniku će biti razrađeno ono što piše u ZPI. Kao otvoreno pitanje je ostalo koji od međunarodno priznatih sertifikata zelene gradnje najviše odgovara našim uslovima.

Ostale izmene i dopune

Izmene ZPI donose još jednu novinu koja se odnosi na vlasnike benziskih pumpi koje se nalaze na putevima 1.a reda, odnosno na autoputevima. Za njih je propisana obaveza da u okviru svojih parcela, u roku od dve godine od dana stupanja na snagu podzakonskog akta kojim se uređuje ovo pitanje, postave punjače za električna vozila.

Evropska Unija je donela brojne direktive kojim se postepeno izbacuju motori sa unutrašnjim sagorevanjem. Namera je da se podstakne korišenje hibrida i automobila na električni pogon. Srbija kao tranzitna zemlja mora učestvovati u tim promenama.

Posebnim pravilnikom će biti propisan obavezan broj punjača, odnosno broj garažnih i parking mesta sa obaveznim minimalnim brojem mesta za punjenje električnih vozila, u stambeno - poslovnim objektima.

Takođe, u budućnosti, sve nove zgrade moraju biti projektovane, izgrađene i održavane tako da spoljne jedinice klima uređaja nisu vidljive, odnosno da ne vrše uticaj na neposredno okruženje. Postojeće zgrade će u roku od 2, 5 i 10 godina, u zavisnosti od kategorije zgrade, biti u obavezi da uklone, odnosno da izmeste sve spoljne jedinice klima uređaja na način da nisu vidljive, kao i da ne vrše uticaj na neposredno okruženje.

Srbija je dobila svoj prvi, zeleni zakon u oblasti građevinarstva i to je velika stvar. U pripremi su i podzakonski akti koji će dodatno precizirati i urediti sve promene koje su donete, posebno u delovima gde je zakon ostao nedorečen.

Praksa će pokazati da li i u kojoj meri kritikovane odredbe mogu ostati na snazi, ali predviđam da ćemo vrlo brzo dobiti i sledeću, dvanaestu izmenu zakona.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Marija Pešović, advokat, osnivač Advokatske kancelarije Pešović

[1] Zakon o planiranju i izgradnji ("Sl. glasniku RS", br. 72/2009, 81/2009-ispr., 64/2010-OUS 24/2011, 121/2012, 42/2013-OUS, 50/2013-OUS, 98/2013-OUS, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019-dr.zakon, 9/2020, 52/2021 i 62/2023) u daljem tekstu ZPI.

[2]CEOP - sistem ujedinjene procedure izdavanja akata za izgradnju, uveden je izmenama ZPI iz 2015. godine.

Ko je osnivač i šta su ,,prvi koraci’’

Ukoliko preduzetnik ili pravno lice (Zakon o privrednim društvima, definiše privredna društva npr. Društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO), akionarsko društvo (AD) i Preduzetnike, v. čl. 83-92, 139-244 i 245-469) želi da stvori solarnu ili elektranu na pogon vetra, mora ispunjavati niz uslova.

No, pre početka potrebno je izraditi biznis plan, gde je pored konsultantskih kuća za to registrovanih pri APR-u, neophodno angažovati knjigovođu i advokatsku kancelariju.

Ekonomska logika osnivanja ovakvog privrednog društva  svodi se na računicu za koliki vremenski period i da li će se investicija isplatiti.

Pitanje kapitala, može ser rešiti iz sopstvenih sredstava (preduzetnik) udela članova (DOO) ili emisijom akcija (AD). Najbezbolniji način prikupljanja sredstava jesu akcije. Ukoliko neko želi apsolutnu kontrolu ali imajući i svest da za obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom postaće preduzetnik, a ukoliko ne želi rizike AD ili preduzetnika, fizičko ili pravno lice osnovaće DOO, gde vlasnik kapitala odgovara do vidine svog udela.

Kada su sredstva obezbeđena i biznis plan ukazuje da je investicija osnovana, pristupa se konsultovanju knjigovođe i advokata, kako bi proces osnivanja prošao bez velikih trzavica.

Nakon toga, dolazimo do samog posebnog upravnog postupka koji je specifičan, a sadržan je u Zakonu o energetici  ('Sl. glasnik RS', br. 145/2014, 95/2018 - dr. zakon, 40/2021, 35/2023 - dr. zakon i 62/2023, dalje: Zakon)

Da biste mogli da posedujete solarnu elektranu ili vetroelektranu, neophodno je da kao privredno društvo ili preduzetnik posedujete licencu za obavljanje energetske delatnosti.

Ukoliko već postojite recimo kao DOO, morate u svojoj banci otvoriti novi namenski račun. Članom 18 Zakona ovo je propisano kao obaveza. Rečju, zato što shodno pozitivnopravnim propisima Republike Srbije možete imati samo jednu pretežnu delatnost, no to ne znači da npr. AD ili DOO ne mogu obavljati druge delatnosti. S toga ako je ta neka druga delatnost (ili nova pretežna delatnost) – energetska delatnost, otvarate prvo novi račun, jer je zakonodavac imao za cilj izbegavanje diskriminacije, međusobnog subvencionisanja i poremećaja konkurencije.

Ono što je još važnije, a to je posao za odeljenje računovodstva u vašem privrednom društvu ili knjigovodstvenu agenciju sa kojom imate ugovor o pružanju knijgovodstvenih usluga, jeste vođenje posebnog unutrašnjeg računa isključivo za delatnost recimo solarne elektrane.

Finansije koje su vođene na taj način i takvi namenski računi podležu kontroli inspekcija, ali i eksterne revizije, naime određena privredna društva imaju obavezu revizije godišnjih finansijskih izveštaja u skladu sa članom 453 Zakona o privrednim društvima.

Licenca za obavljanje energetske delatnosti

Licenca se izdaje na zahtev domaćeg pravnog lica, odnosno preduzetnika, samo za obavljanje energetske delatnosti snabdevanja na veliko električnom energijom,

Licenca se izdaje rešenjem u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje licence, ako su ispunjeni uslovi utvrđeni Zakonom  i propisima donetim na osnovu Zakona.

Kada AD ili DOO, te preduzetnik zapremi Licencu koja važi 30 godina (može se produžiti), ona će sadržati:

• naziv energetskog subjekta,
• energetsku delatnost,
• spisak energetskih objekata koji se koriste za obavljanje delatnosti,
• tehničke karakteristike tih objekata,
• podatke o lokaciji, odnosno području na kome će se energetska delatnost obavljati,
• period na koji se izdaje licenca i
• obaveze po pitanju neprekidnog obavljanja delatnosti, transparentnosti i izveštavanja.

Rešenje kojim se odbija zahtev za izdavanje licence mora biti detaljno obrazloženo i zasnovano na objektivnim i nediskriminatornim kriterijumima i dostavljeno podnosiocu zahteva. Naravno, zakon je predvideo i pravni lek – žalbu nadležnom ministarstvu, koja se mora podneti u roku od 15 dana od dana prijema rešenja na adresu koju ste odredili kao adresu za prijem pošte.

Ukoliko Ministarstvo kao drugostepeni organ odbije vašu žalbu, preostaje vam jedino upravni spor, koji se pokreće pred stvarno i mesno nadležnim Upravnim sudom.

Privredno društvo ne može posedovati jednu licencu koja bi se koristila i za solarnu elektranu i za vetroelektranu, već mora dobiti dve posebne, odvojene licence.

Licenca je neophodna za svaku solarnu elektranu ili vetroelektranu koja proizvodi električnu energiju ukupne odobrene snage preko 1 MW

Uslovi za izdavanje licence su:

• da je podnosilac zahteva osnovan ili registrovan, za obavljanje energetske delatnosti za koju se izdaje licenca
• da je za energetski objekat izdata upotrebna dozvola, osim za objekte za koje propisom kojim se uređuje izgradnja objekata nije predviđeno izdavanje upotrebne dozvole odnosno za objekte za koje nije izdata upotrebna dozvola, a doneto je rešenje o ozakonjenju sa izveštajem komisije za tehnički pregled, koja je formirana i čiji je sastav utvrđen u skladu sa propisima o planiranju i izgradnji za izdavanje upotrebne dozvole; Tehnički pregled vrši se u skladu sa Zakonom
• planiranju i izgradnji ('SL. glasnik RS', br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka us, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020, 52/2021 i 62/2023)
• da energetski objekti i ostali uređaji, instalacije ili postrojenja ili oprema pod pritiskom neophodni za obavljanje energetske delatnosti ispunjavaju uslove i zahteve utvrđene tehničkim propisima, propisima o zaštiti od požara i eksplozija, kao i propisima o zaštiti životne sredine, odnosno propisima kojima se uređuju vodni putevi, zaštita voda i plovidba i luke na unutrašnjim vodama;
• da podnosilac zahteva ispunjava propisane uslove u pogledu stručnog kadra za obavljanje poslova tehničkog rukovođenja, rukovanja i održavanja energetskih objekata, odnosno uslove u pogledu broja i stručne osposobljenosti zaposlenih lica za obavljanje poslova na održavanju energetskih objekata, kao i poslova rukovaoca u tim objektima; Stručna osposobljenost proverava se polaganjem stručnog ispita. Stručni ispit se polaže pred komisijom koju obrazuje Ministar, odnosno rukovodilac pokrajinskog organa uprave nadležnog za poslove energetike za lica koja su zaposlena kod energetskog subjekta koji ima sedište na teritoriji autonomne pokrajine.
• da podnosilac zahteva ispunjava finansijske uslove za obavljanje energetske delatnosti;
• da direktor, odnosno članovi organa upravljanja nisu bili pravnosnažno osuđeni za krivična dela u vezi sa obavljanjem privredne delatnosti;
• da podnosiocu zahteva nije izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti ili ako su prestale pravne posledice izrečene mere;
• da podnosilac zahteva poseduje dokaz o pravnom osnovu za korišćenje energetskog objekta u kojem se obavlja energetska delatnost;
• da nad podnosiocem zahteva nije pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, odnosno prinudne likvidacije.

Pored ovih devet uslova iz Zakona, vaša kompanija mora imati zaključen ugovor o pravima i obavezama u obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Takav ugovor zaključuju Vlada Republike Srbije, i vaša kompanija. Ovaj ugovor je preduslov, za obavljanje energetske delatnosti, koju zakonodavac smatra (snabdevanje električnom energijom) delatnošću od opšteg interesa (član 2 Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa("Sl. glasnik RS", br. 25/2000)).

Uz zahtev za izdavanje licence podnosilac zahteva prilaže dokaze o ispunjenosti uslova iznad navedenih kao i zapisnik o inspekcijskom nadzoru nadležnog inspektora u kome je konstatovano da nisu utvrđene nezakonitosti.

Ovde moramo napomenuti, da se licenca ne može preneti na bilo koji način bilo singularnom bilo univerzalnom sukcesijum. Već se iako kompanija ima licencu, a recimo član DOO sa 100% udela u kapitalu premine, nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju (u ostavinskom postupku), rešenjem oglašeni naslednik podnosi novi zahtev za licencu.

Kompanija koja već poseduje solarnu elektranu ili vetroelektarnu dužna je da obavesti nadležnu Agenciju pre nego što dođe do npr statusne promene objavljivanjem nacrta ugovora, odnosno odluke o statusnoj promeni. Naprimer ukoliko DOO postaje AD, ili prestaje da postoji pripajanjem drugom privrednom društvu mora dostaviti takav ugovor Agenciji, jer u suprotnom gašenjem privrednog društva nosioca licence, gasi se i sama licenca.

Kada Agencija stekne uvid u vaš nacrt ugovora o npr spajanju, dužni ste da dostavite istoj zahtev za izmenu licence u roku od 15 dana od dana registracije statusne promene, odnosno od zaključenja pravnog posla kojim se menja pravni osnov korišćenja solarne elektrane ili vetroelektrane.

Energetska dozvola za obavljanje energetske delatnosti

Energetska dozvola je dokument koji vaša kompanija pribavlja nakon što je pribavila sve neophodne dozvole, uslove u skladu sa Zakonom o Planiranju i izgradnji. Naime, energetska dozvola se podnosi uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole – čl. 133 Zakona o planiranju i izgradnji.

Dalje, energetska dozvola se pribavlja za izgradnju solarnih elektrana i vetroelektrana koje proizvode električnu energiju od 1MW i više.

Energetska dozvola nije potrebna za izgradnju energetskih objekata koji se grade u skladu sa zakonom kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije.

Postupak za izdavanje energetske dozvole, pokreće se zahtevom za izdavanje energetske dozvole.

Energetska dozvola izdaje se pod istim uslovima uz puno poštovanje principa nediskriminacije i primenom kriterijuma koji moraju biti objektivni i javni.

Energetsku dozvolu za ovaj vid elektrana izdaje Ministarstvo. Uslovi za izdavanje energetske dozvole su:

• pouzdan i siguran rad energetskog sistema;
• uslove za određivanje lokacije i korišćenja zemljišta;
• mogućnost priključenja objekta na sistem;
• energetsku efikasnost;
• uslove korišćenja primarnih izvora energije;
• zaštitu na radu i bezbednost ljudi i imovine;
• zaštitu životne sredine;
• ekonomsko-finansijsku sposobnost podnosioca zahteva da realizuje izgradnju energetskog objekta;
• doprinos kapaciteta za proizvodnju električne energije u ostvarivanju ukupnog udela energije iz obnovljivih izvora energije u bruto finalnoj potrošnji energije u skladu sa Nacionalnim akcionim planom;
• doprinos kapaciteta za proizvodnju električne energije smanjenju emisija;
• doprinos kapaciteta za transport ili skladištenje prirodnog gasa povećanju sigurnosti snabdevanja.

Dokaz o pravu svojine, odnosno pravu zakupa zemljišta na kome se planira izgradnja energetskog objekta nije uslov za izdavanje energetske dozvole.

Sadržinu Zahtev za izdavanje energetske dozvole čine sledeći podaci o:

• Poslovnom imenu podnosioca zahteva;
• energetskom objektu;
• vrednosti investicije;
• načinu obezbeđenja finansijskih sredstava;
• predviđenom eksploatacionom veku objekta, kao i načinu sanacije lokacije po završetku eksploatacionog veka objekta; (npr. kako AD planira da sanira lokaciju kada se uklone vetroturbine)
• usklađenosti sa odgovarajućim planskim dokumentima u skladu sa zakonom kojim se uređuju uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata;
• roku završetka gradnje energetskog objekta.

Resorni ministar propisuje bliže uslove za izdavanje energetske dozvole, sadržaj zahteva i sl.

Energetska dozvola se izdaje rešenjem u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, ako su ispunjeni uslovi utvrđeni ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona.

U slučaju da se odbije zahtev za izdavanje energetske dozvole rešenje mora sadržati detaljno obrazloženje koje je zasnovano na objektivnim i nediskriminatornim kriterijumima i dostavljeno podnosiocu zahteva. Za razliku od licence, ovde je drugostepeni organ Vlada republike srbije. Ukoliko Vlada potvrdi odluku kojom je vaša kompanija odbijena za izdavanje energetske dozvole, preostaje vam jedino tužba nadležnom Upravnom sudu.

Energetska dozvola se izdaje sa rokom važenja tri godine od dana njene pravnosnažnosti, ali se može i produžiti podnošenjem zahteva, blagovremeno. Kao i licenca - energetska dozvola nije prenosiva.

Sam posebni upravni postupak definisan je Zakonom u članu 35a i odnosi se na izdavanje energetske dozvole i licence za obavljanje energetske delatnosti.

Tokom sprovođenja postupka u vezi sa energetskom dozvolom, licencom za obavljanje energetske delatnosti, Ministarstvo, odnosno Agencija (daljem: nadležni organ), vrši proveru ispunjenosti sledećih uslova:

• nadležnost za postupanje po zahtevu;
• da li je podnosilac zahteva lice koje, u skladu Zakonom, može biti podnosilac zahteva;
• da li zahtev sadrži sve propisane podatke;
• da li je uz zahtev priložena sva dokumentacija propisana Zakonom i podzakonskim aktima donetim na osnovu Zakona;
• da li je uz zahtev priložen dokaz o uplati propisane takse;
• da li su ispunjeni uslovi propisani Zakonom i podzakonskim aktima donetim na osnovu ovog zakona za usvajanje zahteva.

Ispitivanje ispunjenosti navedenih šest uslova sprovedi se u postupku neposrednog odlučivanja u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku  ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US) tačnije u skladu sa članom 104 tog zakona.

Kada nadležni organ zapremi zahtev, odnosno izmenu upravnog akta isti u roku od 30 dana donosi rešenje u formi elektronskog dokumenta.

Zahtev se smatra neurednim ako ima nedostatke koje nadležni organ sprečavaju da po njemu postupa, ako nije razumljiv ili potpun. Ako nadležni organ utvrdi da je vaš zahtev neuredan, rešenjem će ga odbaciti i navesti sve nedostatke, odnosno razloge za odbacivanje, nakon čijeg će otklanjanja moći da postupi u skladu sa zahtevom. Ako u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja vaša kompanija podnese novi zahtev koji je u skladu sa obrazloženjem rešenja o odbacivanju, smatraće se da je zahtev koji ste predali, provbitno, bio bez ikakvih grešaka. Jako je važno znati, da se ne dostavlja ponovo sva dokumentacija, već samo ona na koju nadležni organ upućuje u rešenju da i nisu valjana ili nedostaju. Takođe vaša kompanija plaća polovinu takse za podnošenje zahteva.

Rešenje je u elektronskoj formi i u takvoj formi se i dostavlja.  Izuzetak od instituta elektronskog podneska učinjen je u Zakonu samo za pravne lekove (npr. žalbu) i njene priloge, koji se mogu predati i u štampanom obliku na pisarnici nadležnog organa ili putem pošte.

U pogledu forme dokumenata koji se dostavljaju –  dostavljaju se elektronskim putem, tj. dostavljaju se u formi elektronskog dokumenta, u suštini zakonodavac ovde misli na korišćenje kvalifikovanog elektronskog potpisa i mejla.

Nadležni organ dužan je da vam rešenje dostavi u formi elektronskog dokumenta, preko jedinstvenog elektronskog sandučića, preko portala E uprave. Za potrebe članka nije obrađivana i druga mogućnost, jer se digitalizacija ovog vida kompanije podrazumeva, no potvrđujemo da postoji i način klasičnih Zakonom propisanih načina dostave, poštom ili putem javne objave na sajtu Ministarstva.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Radivoje D. Ranković, advokat.